Psalms 141

1 Господе, вичем к теби, похити к мени, чуј глас мољења мојега, кад вичем к теби.

2 Нек изађе молитва моја као кад пред лице твоје, дизање руку мојих као принос, вечерњи.

3 Постави, Господе, стражу код језика мојега, чувај врата уста мојих.

4 Не дај срцу мојему да застрани на зле помисли, да чини дјела безбожна с људима који поступају неправедно; и да не окусим сладости њиховијех.

5 Нека ме бије праведник, то је милост; нека ме кара, то је уље за главу моју; глава моја неће одбацити, ако ће и више; него је молитва моја против злоће њихове.

6 Расуше се по каменијем врлетима судије њихове, и чуше ријечи моје како су благе.

7 Као кад ко сијече и теше, тако се разлетјеше кости наше до чељусти пакленијех.

8 Али су к теби, Господе, Господе, управљене очи моје, у тебе се уздам, немој одбацити душе моје.

9 Сачувај ме од замке, коју ми метнуше, од лукавства онијех, који чине безакоње.

10 Пашће у мреже своје безбожници, а ја ћу један проћи.