Isaiah 64

1 О да би раздро небеса и сишао, да се растопе горе од тебе,

2 Као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име твоје познаду непријатељи твоји и да народи дркћу од тебе.

3 Кад си чинио страхоте којима се не надасмо, ти си слазио, и горе се растапаху од тебе.

4 Откако је вијека не чу се, нити се ушима дозна, нити око видје Бога осим тебе да би тако учинио онима који га чекају.

5 Сретао си онога који се радује творећи правду; помињу те на путовима твојим; гле, ти си се разгњевио што гријешисмо; да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.

6 Али сви бијасмо као нечисто што, и сва наша правда као нечиста хаљина; зато опадосмо сви као лист, и безакоња наша као вјетар однесоше нас.

7 Никога не би да призива име твоје, да устане да се тебе држи, јер си сакрио лице своје од нас и растопио си нас безакоњем нашим.

8 Али сада, Господе, ти си наш отац; ми смо као, а ти си наш лончар, и сви смо дјело руку твојих.

9 Господе, не гњеви се веома, и не помињи довијека безакоња; ево, погледај; ми смо сви твој народ.

10 Градови светости твоје опустјеше; Сион опустје, Јерусалим поста пустош.

11 Дом наше светиње и наше красоте, у ком те славише оци наши, изгорје огњем, и све што нам бјеше драго потрвено је.

12 Хоћеш ли се на то уздржати, Господе, и мучати, и једнако нас мучити?